2017-11-22
zeitgeist
Volšebni poetski kaleidoskop
Piše: Zoran Bognar
Dina Murić: „Balkanski evnuh“, OKF, Cetinje, 2017.
FOTO: Iz privatne arhive

            Pred nama je knjiga “Balkanski evnuh” Dine Murić. Do sada smo imali priliku da čitamo njene prethodne knjige “Suza na kamenu” (1998), “Amarilis” (2001) i “Slike koje su ubile mit” (2010). Ovoga puta Dina Murić nas tehnikom volšebnog kaleidoskopa zavodljivo vodi kroz svoju najnoviju knjigu pesama, podeljenu u sedam koherentnih ciklusa (“Šumska vila”, “Kuća na divovom brdu”, “Drveni psi”, “Lov”, “Balkanski evnuh”, “Kruna od svjetlosti”  i “Žuta ptica”)… Poezija Dine Murić označava izvesnu dijalektičku pretpostavku o svetu; ona jeste emotivna reakcija na sve što se zbiva, ali ta emotivnost, naravno, nije bez osnova, jer je motivisana društveno-istorijskim okolnostima. I ranije njene knjige ispisane su u formi poetsko-fenomenološkog psihodnevnika u kojima je opevano sve što je pesnikinju okruživalo i sve što je proživela, ali ne iz puke potrebe da bi apostrofirala pojedine detalje iz sopstvene biografije, već da pokaže kako se u čoveku život formira i raskrupnjava, kako postaje istorijsko iskustvo, kako oslobađa sputane energije i prikrivene svetove – i najzad, da pokaže kako sam čovek u pesničkoj viziji oslobađa svoju ličnost i prilagođava se novim (ne)prirodnim i (ne)društvenim situacijama... Ove reference se posebno odnose na knjigu «Balkanski evnuh» u kojoj je Dina Murić, kao i većina njenih orfejskih saputnika sa kraja XX veka i početkom XXI veka pevala o antropološkoj rapsodiji i sveopštoj dekonstrukciji sveta, o krajnje poremećenim vrednostima, o iščašenim i nakaradnim međuljudskim odnosima, o urušavanju i sveprolaznosti... U ovoj knjizi ima blistave poezije, ima briljantnog lirskog tragalaštva i izrazito smelih i izražajnih otkrovenja u mogućnostima kreativne upotrebe jezika o čemu svedoče najuspelije pesme kao što su «Lica na fasadi», «Uspavani div», «Majka oblači crvenu haljinu», «Duh u kući», «Ljudi sa Balkana ne sanjaju»,  «Mrak dodiruje tijelo», „Ako ima nade“, „Zovu me dječakom“, „Bila je to strašna noć“, „Šuma smrti“, „Jutra su postala tiha“, „Kruna“, „Najstarija crkva“ i mnoge druge pesme...

         Iz ovih stihova, ali i iz stihova  iz prethodnih Dininih knjiga saznajemo da bi poezija svojom slobodnom vizijom prevashodno trebalo da oslobađa svet od straha koji ga porobljava u novostvorenim okolnostima. Utoliko je značaj ove poezije veći jer predstavlja jak i zdrav primer jedne hrabre i beskompromisne poetike i njene humanističke misije. U svojim estetskim, filozofskim i istorijskim određenjima ovo je izuzetno zrela poezija, duboko nadahnuta, stvaralački razrađena i razmahnuta.  Pesme Dine Murić  ostvarene su u jednom zaletu, u velikom nadahnuću, izvučene su, rekao bih iz samog života, iz duše, iz čovekovih potresno razigranih čula, iz slutnji, iz nesreće. Iako pesnikinja povremeno  razlaže  dubinu bola, pesme su se u njoj oglasile kao naponovljiva umetnička lepota. U svom nadahnuću ona je izvedena iz neumoljive psihičke realnosti; ona jeste svojevrstan oblik realnosti koji otkriva na koje se sve načine manifestuje ljudska uniznost i ništavnost života; kako se čovekovo i duhovno i psihofizičko izgnanstvo iz života utemeljuje u njemu u onim trenucima kad pogubi sva uporišta i kad se pokidaju mostovi koji ga vezuju sa svetom.

Pesme Dine Murić su pravi izraz  preobraženih i preusmerenih pesničkih tendencija koje sve više vode u svet mišljenja i otkrivaju sve dublje gazove u zamršenim tokovima ljudske svesti. U stvari, ovakva opredeljenja u rešavanju dramatičnih protivurečnosti pokazuju koliko su njene pesme u svim svojim odredištima uvek sigurno i jasno motivisane, uvek imaju jaka uporišta i, nezavisno od njihovih stilskih i kompozicionih tokova, nezavisno od versifikacijske tehnike kojom se pesnikinja služi, uvek su dosledne i otvorene u svom misaonom uverenju, uvek davaju cele situacije, unutra su široke i epski razgranate.

         Sve nam ovo govori da je Dina Murić autentična pesnikinja i po senzibilitetu i po strastima i po karakteru. Njena poezija nas u to uverava jer je snažna po vokaciji, sva je od vatre i od emocija i od nadahnutih etičkih poimanja i tumačenja čovekovog sveta. Njena poezija nema ambiciju da menja svet, ali gaji nadu da mu njeno iskustvo može pomoći da postane  vedriji i prihvatljiviji... Dina Murić od svoje prve knjige «Suza na kamenu» pa sve do ove poslednje knjige «Balkanski evnuh», u pesmi dramatično i ekstatično živi, suočava se sa pojavama i stanjima; njena pesma je izraz duha, ona je ili grozničava ili je smireno zamišljena, uvek je od sjaja i tame života, od njegovih protivurečnosti, od napora da ih savladava; uvek je, makar i sa stanjima straha u sebi, na strani pravih i istinskih vrednosti života. Svaka pesma Dine Murić je pokušaj pomeranja misli i emocija ka nepoznatm i mogućem. U stvari, za ovu pesnikinju  pesma je izraz stalnog preobražaja u čoveku, ona je neprestano traganje koje, vrlo često, u jednom gotovo molitvenom i ispovednom tonu, podstiče kreativne promene za daljom i dubljom humanizacijom sveta. Za takav odnos Dina Murić je imala lirsku predispoziciju, imala je razgranat i izražajan pesnički jezik, umela je da za svoje umerene, ali ekspresivne, misli i emocije pronađe zvučnu sliku, provokativan i višeslojan simbol, imala je instikt za pravi zvuk teme, imala je pesničku strast i smisao za gradaciju misli i emocija – i te su karakteristike dosledno sprovedene u strukturi i u načinu oblikovanja pojedinih pesama. Ima u Dininim  pesmama neponovljive emotivne dubine sa kojom je islazan svevremeni balkanski duh...  Dina Murić, dakle, nije pesnikinja idealizovanog sveta jer ona sluti njegove brojne mane ali i vrline i kroz njega ide otvorena srca i otvorenih očiju. O tom svetu ona povremeno peva stihom jake kritičnosti gde su moralna načela jasno definisana.

         Kroz svoju poeziju Dina Murić na veoma ekspresivan način iznosi svoja unutrašnja previranja, preispitivanja i sukobljavanja izazvana neizbežnom spoznajom da se jedan drevni kosmički san iz trena u tren pretvara u pepeo. Treba reći da u ovim pesmama, iznad svega, dominira neophodnost da se svaka teškoća prebrodi… Koncepcija ove poezije bazirana je na intuitivnom mišljenju, koje je predmet isključivo duhovnog doživljaja i koje putem saznanja postavlja u stvarnost integralno opažanje… Međutim, ono što je zaista lepo u ovoj knjizi i to, na kraju, ističemo kao, jedan usputni ali veoma snažni atribut, jeste njena nepretencioznost i neposrednost, za koju verujemo da će određivati karakter poezije i u budućim knjigama ove pesnikinje...