2017-10-03
zeitgeist
O/sjećanje i Pro/padanje - ogled o Nietzscheu
Piše: Nenad Obradović
FOTO: openculture.com

 

Niče je izgubio bitku sa realnošću, postao je lud. Možda je samo izažao iz pećine, poput Zaratustre, i ugledao ranojutarnje sunce u kome je prepoznao izvornost života. Okrenuo se i odbacio ono što ga je vuklo nazad, sve nasleđeno i nametnuto slojevima istorijskih naslaga. Pred dane sloma, slao je pisma svakodnevno, potpisivao se raznim istorijskim imenima. Žorž Bataj svedoči da je Niče početkom januara 1889. sišao sa uma. ,,Na trgu Karla Alberta u Torinu, obesio se, jecajući, o vrat jednom pretučenom konju, a zatim se srušio; došavši k sebi poverovao je u to da je Dionis ili Raspeti.’’[1] Godinu dana pre tog odlučujućeg događaja, u pismu odanom prijatelju Francu Overbeku, napisaće: ,,Ovo strašno desetljeće koje imam za sobom dalo mi je obilno okusiti što znači samoća, osamljenost sve do tog stupnja: osamljenost i nezaštićenost patnika koji nema sredstava ni za to da bi se očuvao, da bi se »obranio«.’’[2]

Ničeovo ludilo proishodi, misle pojedini filozofi, iz suštine njegove filozofije, koja je suštinski zastrta pesimizmom i neizlečivim nihilizmom.  Ali, nije li to život, naime nismo li na svetu predodređeni na patnju i bol? Svetu se pre-dajemo kroz patnju. Radost nikada ne može čoveka tako duboko obeležiti, kako to čini iskustvo bola i rascepa u odnosu na sve-t. Ne postoji istinski srećan život jer je čovek opterećen teretom sveta pred kojim je osuđen na apriornu krivicu svesti o prolaznom. Čovek je nesrećan, ne zato što zanemaruje sreću ili pozitivne stvari oko sebe, već zato što izbegava patnju koja mu je prirodno predoređena. U pre-puštanju patnji događa se sebeuzdizanje prema ravnodušnosti. Ono strašno što čoveka uznemiruje, kaže Niče, nije visina, već pad kada se dole spušta pogled, a ruka grabi prema gore. Taj bezdan, u kome se čoveku ocrtava ljudskost, trajno je određujuće nespokojstvo od koga srce hvata vrtoglavica života. Jer, pita se Niče, čemu život kad živeti znači sam sebe sagoreti, a ipak se nimalo ne zagrejati.[3]

Niče je mislio nihilizam kroz pojam krize, dejstvujući u ime prevrednovanja postojećih vrednosti, mislio je na taj način kako bi se uzdigao čovek u odnosu na sebe samog, ne u odnosu prema nekom Apsolutu ili besmrtnom idealu. U stalnoj krizi nastupa aktivni nihilizam koji potire sve vrednosti održane u životu još jedino posredstvom nihilizma. Niče odbacuje vrednosti u ime zemaljskog, životnog života u kome čovek raste, postaje jači i slobodniji, ili gubi, jednostavno nestaje. Ishodište je odstraniti sve naslage nihilizma, kako bi zasjao život u svim dimenzijama, kako bi se ukazalo lice čoveka skrivenog iza maske – lice Natčoveka. Taj nadmoćni čovek oponira svakom kontinuitetu, on shvata da je čovekova odlikovnost patnja i bes-misao, što se može uočiti i Ničeovim uviđajem da je ,,i kod Dioniza i kod Krista, stvar u mučeništvu, u trpljenju. No to isto (mučeništvo) ima drukčiji smisao. Sâm život, njegova vječna plodnost i povratak, uvjetuje jad, razaranje i volju za uništenje’’.[4] Čovek je vekovima patio kao čovek jer nije bio dovoljno hrabar da postane Natčovek, naime čovek okrenut ka svojoj čovečnosti.  Nadmoćan čovek mora shvatiti da njegova posebnost i snaga nisu u tome da podnosi život, ,,već, naprotiv, isprezati, oslobađati, davati slobodu onome što živi. To nije opterećivanje života težinom vrhunskih, čak junačkih vrednosti, već stvaranje novih vrednosti koje će biti vrednosti života, koje će život učiniti lakim ili potvrdnim’’.[5] Ne naziremo li ovde, u ovim Delezovim rečima, zahtev za redefinisanje egzistencijalizma kao osnove Ničeove filozofije, naime potrebu da se pitamo o egzistenciji u njenoj suštini, koja trajno neutemeljena u mišljenje čoveka otvara, time i ograničava, život jedino romantičnim, idealizovanim shvatanjima? Niče uzima Šopenhauera za učitelja upravo zato što mu se u njegovoj filozofiji izdvaja pitanje nad pitanjima - ima li život smisla?[6] Egzistencijalizam u pitanju o egzistenciji pita o pitanju smrtnosti. Filozof ima potrebu da odgovori na pitanje zato što egzistencijalistički zadobija svest o teretu teskobe koji mu nagoveštava i potvrđuje činjenicu čovekove konačnosti i pada u onostrano. Filozof zato u sebe utemeljuje bol, sa bolom stvara i opstaje.

Čovek se opire moralnosti koja uslovljava esenciju njegovog bića, tako da nasilno zanemaruje volju.  Niče uviđa da svi duboki ljudi shvataju da se moralnost opire našoj svesnoj volji.[7] On misli da filozof ,,treba da najdublje saučestvuje sa opštom boli: kao što svaki od starih grčkih filozofa izražava neku nuždu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem.’’[8] Pukotina modernog doba jeste bol filozofa. Ali u toj opštoj boli filozof teži ka uzvišenom. Ono posebno i veličanstveno, za čoveka esencijalno, nastaje i op-staje u bolu svetskog nereda. Ludilo je bljesak misli. Niče se prepušta tom bljesku, on traži od drugih da ga samo puste da u grob siđe kao časni paganin. Kao učenik filozofa Dionisa, izjavljuje Niče, pre bih još voleo da budem satir nego svetac. Izuzetne prilike civilizacije nastale su iz loma, bola i nezadovoljstva. Svi veliki ljudi pre su bili grešnici, nego li sveci. ,,Ne sumnja, već izvesnost je ono što tera u ludilo. Ali, da bi se tako osećalo, mora se biti dubok, ponor, filozof...’’[9] Poput Zaratustre, koji nagovešatava novi dan svanuća, preporođen čovek Ničeove perspektive razara postojeće u slavu nadolazećeg, budućeg života. Novi čovek po-čovečuje stvarnost kako bi se oslobodio sveta lažnih slika, ideala i vrednosti. Takav čovek ono bitno, koje se temelji u tome da jesmo, shvata u heraklitovskom smislu promene, stalnog pokreta i evolucije, stalne nestabilnosti i nespokojstva, patnje i bola. Ničeova filozofija tako ne može biti tumačena ,, nijednom od uobičajenih etiketa poput idealizma, realizma, ili čak egzistencijalizma. Povremeno je svoju filozofiju nazivao nihilizmom...’’[10], tim nezvanim gostom ljudske civilizacije.

Mi se, prema Hajdegeru, sa Ničeom moramo sučeliti, što znači moramo biti spremni da se okrenemo ka suštini njegovog mišljenja. Sučeliti se podrazumeva raskrivati skriveno i izaći u sve-t. Otvoriti se prema nepoznatom, upoznati zagonetno. Ničeovo egzistencijalno pitanje zahvata ponor čovekove teskobnosti u kome se nazire pro-pad univerzalne i konačne Istine. Propast nasleđenih vrednosti, metafizike, čoveka jednoznačnog karaktera. Mišljenje je svojstveno čoveku u njegovoj mnogoznačnosti koja zahteva prevazilaženje osvojenog horizonta. Sučeliti se sa Ničeom, naposletku, znači shvatiti njegovo ludilo kao simptom civilizacije koja se prepušta izvanvremenskom, kako bi zadobila nad-moć nad vremenskim. Shvatiti, ujedno, da nema civilizacije bez užasa, da nema iskre čovečnog bez užasa ništine. Čovečanstvo se, piše Niče, ,,razvija samo zahvaljuju­ći poštovanju prema retkom, velikom. Čak i ono što se samo zamišlja kao retko, veliko, na primer čudo, ima takvo dejstvo. Užasavanje je najbolja strana čovečanstva’’.[11]

Martin Hajdeger u svojoj interpretaciji Ničea ukazuje na problematičnost pitanja metafizike i nihilizma. Ničeova filozofija sadrži pet temeljnih pojmova  - „volja za moć", „nihilizam", „večno vraćanje istog", „natčovek" i „pravednost" – i svi oni, piše Hajdeger u studiji Niče, odgovaraju petostruko raščlanjenoj suštini metafizike. Svaki pojam Ničeove filozofije ujedno zapada u metafizičko razmatranje bivstvovanja bivstvujućeg, rečju Hajdegerove filozofije zasnovane na ontološkoj diferenciji. ,,Ničeovo mišljenje pokorava se skrivenom jedinstvu metafizike, čiji osnovni stav on mora otkriti, zauzeti i obnoviti tako što nijednom od tih pet osnovnih izraza neće dati isključivo prvenstvo glavnog naslova koji bi jedini vodio artikulaciju njegovih misli. Ničeovo mišljenje istrajava u unutrašnjem kretanju istine, jer on uvek u pratnji svakog osnovnog izraza sagledava celinu i opaža harmoniju svih tih izraza. Taj suštinski nemir njegovog mišljenja svedoči da Niče odoleva najvećoj opasnosti koja preti jednom misliocu: opasnost da on napusti mesto koje mu je prvobitno dodeljeno radi određivanja njegovog osnovnog stava, i da sebe učini razumljivim na osnovu onog što mu je strano i što je daleko od njega. Ako stranci žele njegovo delo da prikriju stranim formulama, neka to čine za svoju dušu.’’[12] Upkos svemu, čak i u želji da se prevlada metafizika kao nasleđe, Niče ovim pojmovnim kategorijama ulazi u temeljno pitanje o suštini same metafizike, koja nije uslovljena voljom za moć, već petorostrukom pojmovnom određenošću. Volja za moć, misli Hajdeger, potire apsolutnu subjektivnost kao princip, ali se nameće kao jedno od određujućih metafizičkih pitanja. Potrebno je odgovoriti, piše Hajdeger, na dva važna pitanja. ,,Zašto misao o vrednosti, zajedno s mišlju o volji za moć, postaje dominantna u metafizici? Kako i zašto metafizika postaje metafizika volje za moć?’’[13]

Istorija filozofije mislila se u horizontu vrednosti, i preokrenutost platonističke koncepcije metafizike, koju sledi Niče, ne događa se na praktičnom nivou razračunavanja sa nasleđenim vrednostima. Niče prevladava postojeće vrednosti dodeljujući im novo mesto, na čijim se temeljima iznova propituju pojmovi bivstvovanja, svrhe i istine. Metafizika volje za moć ,,ne iscrpljuje se u tome da se nove vrednosti postave nasuprot dosadašnjim vrednostima. Sve što se dosad u metafizici mislilo i reklo o celini bivstvujućeg kao takvog ona pušta da se pojavi u svetlosti misli o vrednosti. Jer čak i suština istorije određena je na nov način metafizikom volje za moć, što saznajemo iz Ničeove doktrine o večnom vraćanju istog i njene najunutrašnjije veze s voljom za moć. Svaka forma istoriografije uvek je samo posledica već postavljene definicije suštine istorije kao takve’’.[14] Uprkos tome što je svestan da se njegovoj misli o metafizici koja je u prošlosti zaboravila vrednosti, ne uključujući ih u razmatranje, može prigovoriti isključivost ili apsolutno stanovište, Hajdeger Ničea vidi kao poslednjeg metafizičara koji nastoji pojmovima bivstvovanja i istine pridodati do tada nepoznate vrednosti oličene u volji za moć. Vrednosti imaju svoj temelj i svoju nužnost u volji za moć, koja se ima tumačiti u metafizičkom smislu prevrednovanja, ili drugačijeg imenovanja, pojmova poput bivstvovanja ili istine.

Ničeov poznat anti-moralistički stav dolazi otuda što on moral uzdiže na apstrakni nivo u kome se ostvaruje prevrednovanje onog percipiranog kao čulnog u nadčulno, rečju metafizičko poimanje morala. Takav vid morala sadrži u sebi vrednosti koje čoveka određuju kao etičko biće u potrazi za istinom. Čovek nikada ne spoznaje istinu, on izbegava misao jer beži od težine pitanja, on je u stalnoj potrazi za istinom, u stalnom zaokretu ka spoznaji bivstvovanja i svrhe. Ničeov natčovek sledi taj apstraktni moral spoznatljivosti jer se on, natčovek, pojavljuje u novom čovečanstvu kao biće koje hoće bivstvovanje bivstvujućeg kao volju za moć.

U tekstu Ničeove reči: Bog je mrtav Hajdeger polazi od uverenja da Niče zapadnu istoriju tumači metafizički, i to kao uspon i razvoj nihilizma. Niče pokušava da bivstovanje bivstvujućeg predstavi kao osvojenu vrednost, da ga smesti u polje nove realnosti natčoveka i tako otvori za nas skrivene puteve. Poput seljaka koji krči njivu u kojoj će zasaditi plodove, Niče svojom filozofijom mnogoznačnosti ukazuje na brojne neprokrčene poljske puteve. ,,Setvi prethodi oranje. Treba iskrčiti polje koje je zbog neizbežne prevlasti tla metafizike moralo da ostane nepoznato. Treba to polje najpre naslutiti, zatim pronaći, a onda obraditi.’’[15] Te nove puteve koje otvara Niče, na tragu usuda nihilizma koji zastire zapadnu civilizaciju, prokrčuje gromoglasna misao o smrti Boga. Reč je o Ničeovoj metafizičkoj završnici, svojevrsnom pečatu koji je nasleđenom dao legitimitet, budući da su se te reči, potencira Hajdeger, u metafizički određenoj istoriji zapada sve vreme tiho izgovarale. Uprkos tome što Niče svojim stavom odbacuje svet Apsoluta koji diktira sve i upravlja čovekom, što time odbacuje platonistički nasleđenu metafiziku, on ipak ostaje u ravni metafizičkog pitanja jer njegova misao naznačuje dovršenje metafizike, ne i njen kraj. Nastupajući protiv metafizike, bavimo se metafizikom i onim skrivenim što se dešava kao metafizika. Odgovor na pitanje o smrti Boga, u novoj epohi u kojoj je Apsolut mrtav i sahranjen, povezan je sa pitanjem o nihilizmu i njegovim suštinskim određenjem. Odgovor pretpostavlja pitanje, kao što pitanje naznačuje odgovor.

Nihilizam je prema Hajdegeru shvaćen u heraklitovskom smislu promene, on je ,,istorijsko kretanje, a nije nekakvo shvatanje, nekakvo učenje koje neko zastupa. Nihilizam pokreće istoriju na način jedva saznatog temeljnog procesa unutar sudbine zapadnih naroda’’.[16] Nihilizam je u stalnom kretanju, on proizvodi potrese civilizacije pa se čak i hrišćanstvo, prema Hajdegeru, može shvatiti kao izraz nihilizma. Oslobođeni Apsoluta kao autoriteta života i smrti, nihilizam se (samo)razotkriva u njegovoj opsesivnoj dimenziji posredovanja, dok se čoveku na taj način skida teret nihilističkih naslaga. Takav čovek je Natčovek koji odbaciju subjektivizaciju sveta, to je čovek koji ulazi u dovršenje suštine svoje epohe.. Čovek piše Hajdeger, ,,čija suština jeste suština htena iz volje za moć jeste natčovek. Htenje te tako htene suštine mora da odgovara volji za moć kao bivstvovanju bivstvujućeg. Zato zajedno sa mišljenjem koje misli volju za moć, nužno iskrsava i pitanje: u koji se oblik iz-bivstvovanja-bivstvujućeg htena suština čovekova mora pretvoriti i razviti da bi zadovoljila volju za moć i tako bila u stanju da preuzme vlast nad bivstvujućim?’’[17]

Nasuprot Hajdegeru, koji pažnju posvećuje volji za moć i nihilizmu, Delez se u interpretaciji Ničeove filozofije okreće stilu i tumačenju. Taj hermeneutički zaokret ka Ničeovom delu zahteva da naše tumačenje odredi smisao, da misao o filozofu dopre do filozofije. Od Ničea u filozofiji imamo fragmentarnost koju uobličuje potreba za vrednovanjem postavljena nasprat ontoloških pitanja istine i saznanja. Filozofija je u nadolazećem vremenu prevrednovanja i novog čoveka moguća u zakonodavnom smislu tumačenja. Ona, sasvim u skladu sa Ničeovim pitanjima, procenjuje život tako da se prema njemu odnosi herojski. Filozofija se u suštini pita koliko čovek na svojim plećima može podneti tereta, budući da je težina, predodređena čoveku, njegova najveća vrednost.[18] Filozofiranje je neutemeljenje pred nadolazećim pitanjima čovekove svesti o konačnosti. Filozofija zato ne nudi odgovore, ona (se) pita. Filozofija, dakle, nastupa kada čoveka savlada teskoba pred time da jesmo kao ljudi, grešni i pravedni, dobri i zli, prolaznici u sve-miru, za smrt (ne)spremni.

 

 

[1] Navedeno iz: Novica Milić, Slučaj Niče, Rad, Beograd, 1997., str.14.

[2] Navedeno prema tekstu: Svi govore o meni, nitko ne misli na mene, prevod D. Barbarić, Vijenac, broj 174, str.17.

[3] Više u: Friedrich NietzscheTako je govorio Zaratustra, Mladost, Zagreb, 1983., str. 188-189.

[4] Jacob Taubes, Pavlova politička teologija, Ex libris, Rijeka i Synopsis, Sarajevo, 2008., str. 155.

[5] Žil Delez, Arijadnina tajna po Ničeu, u: Reč, Časopis za književnost i kulturu, broj 58/4, Beograd, 2000., str. 202.

[6] Više u: Želimir Vukašinović, Po-etika pada, Legenda, Čačak, 2006., str. 54-55.

[7] Više u: Jacob Taubes, Pavlova politička teologija, Ex libris, Rijeka i Synopsis, Sarajevo, 2008., str. 160.

[8] Fridrih Niče, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1984., str. 11.

[9] Fridrih Niče, Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo, Riznica, Beograd, 2011., str. 25.

[10] Arthur C. Danto: Nietzsche as Philosopher: An Original Study, New. York, 1965., navedeno prema prevodu D. Barbarića, Vijenac, broj 174, Zagreb, 2000., str 15-16.

[11] Fridrih Niče, Knjiga o filozofu, Grafos, Beograd, 1984., str. 29.

[12] Martin Hajdeger, Niče II, Fedon, Beograd,2009., str. 310.

[13] Isto, str. 104.

[14] Isto, str. 105.

[15] Martin Hajdeger, Šumski putevi, Plato, Beograd, 2001., str. 164.

[16] Isto, str. 170.

[17] Isto, str. 196.

[18] Više u: Gilles Deleuze, Nietzsche and Philosophy, Continuum, London, 2002., str.87-90.